Вршац

Први трагови насеља на Вршачком брду потичу из времена праисторије. Подграђе испод Вршачке куле (средњовековно утврђење) високо је 21 м, са зидовима дебелим 2,5 м. Подручје данашњег града и околине било је такође насељено у давној прошлости. Насеље на овом месту развило се у сенци средњовековног града који је подигао угарски краљ Жигмунд почетком XV века на врху брда да би заштитио јужне границе своје државе од сталних турских упада. Ускоро је град предат српском деспоту Ђурђу који га је повезао са својим главним утврђењима јужно од Дунава у чврсти одбрамбени систем

Феликс Милекер је сматрао да су године 1425. српске избеглице са југа настаниле у подножју брега и да су своје насеље назвали Подвршац. Ипак, у настојању да пронађе податке о средњовековном Вршцу у историјским изворима, а не знајући да је Вршац у ствари Ершомљо, Феликс Милекер је насеље Podwersa(Poduersa)у Крашовској жупанији идентификовао са Вршцем, односно вршачким подграђем. Он је сматрао да је правилна транскрипција имена овог насеља Подвршан, што је потом прихваћено и у српској историографији, што се данас зна да је грешка. Већ тада ова област била је позната по својим винима која су била међу најтраженијима на угарском двору. Након што су опустошили читаву област, Турци су град заузели 1552. али је Вршац и даље остао настањен Србима. Ово се променило након 1594. када су Срби, у нади да ће се ослободити у садејству са аустријском армијом, подигли Банатску буну: првобитно су имали много успеха и између осталих градова ослобођен је и Вршац, међутим, крајем лета Турци су удруженим снагама потукли устанике и започели са осветом. Већина Срба побегла је у Ердељ, а Вршац је у потпуности попримио оријентални изглед.

Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да је Вршац седиште истоименог округа и дистрикта. Ту се тада налазио управни уред, управни подуред, коњичка касарна, пошта, римокатоличка црква и царинарница. Становништво је било измешано, швапско, српско и влашко.[2]

Године 1716, Турке је из града протерао војсковођа Еуген Савојски чиме је отворио нову епоху у историји града. У град су ускоро колонизовани Немци из области око реке Мозела који су собом донели нове виноградарске технике које ће Вршац брзо претворити у једно од средишта винарства Хабзбуршка монархија. Брзи привредни успон крунисан је добијањем повеље слободног краљевског града 1817. Град је знатно назадовао за време револуције 1848. када су се око њега борили Срби и Мађари. Остатак XIX века протекао је у миру и напретку који је пресекла зараза филоксере која је запретила уништењем све винове лозе. Ипак, катастрофалне последице филоксере брзо су поништене у овој области планским сађењем америчких сорти лозе.

Године 1858. наводи се да у Вршцу има 10.000 православних Срба, девет српских школа, Богословија српска и румунска, ту је столица вршачког епископа, 11 адвоката и других представника интелигенције.[3] Највећа етничка промена наступила је у току Другог светског рата када су нацисти, махом домаћи Немци, протерали у концентрационе логоре и тамо усмртили готово целокупно јеврејско становништво града, док је након 1944. године целокупна немачка заједница која није избегла пред Црвеном армијом протерана из својих кућа и смештена у сабирне логоре у којима су услед изузетно лоших животних услова и лишени свих грађанских права, страдали од глади и болести, док су се преживели након 1948. године уз прећутну сагласност власти почели исељавати у Аустрију, Немачку или прекоморске земље. Тада долази до систематске демографске и политичке промене у граду. Осамдесетих година двадесетог века Вршац почиње да излази из привредне таме и развија имиџ успешног града.

Вршац се први пут у изворима помиње 1427. године у писму краља Жигмунда (1387—1439) под именом Подвршац, које указује да се насеље налазило испод врха, на коме се могућно налазила и утврда. Међутим најизвесније је да је утврђење чији се остаци данас налазе на врху Вршачког брега подигао Ђурађ Бранковић, највероватније после пада Смедерева и целе Деспотовине 1439. године. Већ 1456. године заузеле су га Османлије у склопу напада на Смедерево и Београд, али се нису дуго задржале у њему.

Османлије су утврду и околину заузеле 1552. године и држале су га све до 1716. године, када је ушао у састав Аустријског царства. Током османлијске управе тим простором дошло је до велике банатске буне 1594. године коју су подигли локални Срби и Румуни и који су, између осталог, ослободили и Вршац са утврђењем.Сама буна је угушена у крви, али је остао забележен легендарни догађај током османлијске опсаде града када је османлијски ага изазвао на двобој српског војводу Јанка Лугошана званог Халабура који је бранио утврду. Овај му је изашао на мегдан и савладао га, а цео догађај је постао и део грба града Вршца на коме се изнад куле види рука са мачем и одсеченом турском главом.